Za naše roditelje

Zablude  činjenice o pravima deteta

1. Zabluda: Prava deteta su „zapadna novotarija“ koja uništava tradiciju porodice

Pitanje prava deteta, pokreće kod odraslih otpor jer smatraju da će prava deteta potpuno uništiti tradicionalnu porodicu i urušiti autoritet odraslih. Reč je o univerzalnim ljudskim pravima koja nisu novotarija sa Zapada, već civilizacijski standard usmeren na dobrobit svakog ljudskog bića i koja su primenljiva u svakom društvu.

2. Zabluda: Prava deteta služe narušavanju autoriteta odraslih

Participativna prava (prava na učešće) neretko se doživljavaju kao direktna pretnja autoritetu, jer kod pojedinih odraslih postoji  tradicionalna slika o detetu u našoj kulturi, gde se deca moraju kontrolisati ili se prezaštićuju ili marginalizuju.

• Činjenica: Dete je kompetentno i poseduje veštine i sposobnost koje ima tipično dete određenog uzrasta i kao takvo ima potencijale i kapacitete da aktivno učestvuje, da ga odrasli saslušaju i da izrazi svoje mišljenje o pitanjima koja ga se tiču. Autentična participacija zapravo jača autoritet odraslih, transformišući ga iz autoriteta zasnovanog na strahu i kažnjavanju, u stabilan autoritet zasnovan na uzajamnom poštovanju. Dete takvim odnosima stiče iskustva da inicira, da predlaže, da se dogovara, pregovara i da razvija kritičko mišljenje i važne socijalne veštine.

3. Zabluda: Prava su nagrada koja se zarađuje poslušnošću

Čest argument u javnosti glasi: „Dajemo deci prava, a šta je sa njihovom odgovornošću? Neka prvo pokažu da ih zaslužuju!“.

• Činjenica: Odrasli ne „daju“ niti poklanjaju prava deci – ona im pripadaju samim rođenjem. Uživanje prava je bezuslovno i ono nije stvar milosrđa, humanosti ili dobre volje, već pravno obavezujuće kod svih odraslih koji se bave decom. Sa druge strane, prava i odgovornosti nisu suprotstavljeni pojmovi – oni idu zajedno. Upravo kroz osvešćivanje sopstvenih prava, dete uči i o odgovornosti prema pravima drugih. Kada dete ima pravo da bude saslušano, ono kroz to iskustvo uči da sluša druge. Kada se zalaže za svoja prava, ono uči kako da poštuje i prava drugih.

4. Zabluda: Prava deteta znače apsolutnu slobodu i anarhiju

Uvreženo je mišljenje da koncept dečjih prava podrazumeva da deca mogu da rade šta god hoće.

• Činjenica: Prava deteta nikada ne znače apsolutnu slobodu niti anarhiju. Prava imaju svoja jasna ograničenja. Ostvarivanjem svojih prava dete ne sme da ugrožava druge (jer i drugi imaju ista prava), ne sme da ugrožava sebe (svoje zdravlje, bezbednost i razvoj) i ne sme da ugrožava planetu Zemlju.

5. Zabluda: Neka prava su važnija od drugih (postojanje hijerarhije)

• Činjenica: Sva prava su međuzavisna, nedeljiva i među njima ne postoji hijerarhija. Specifične životne okolnosti samo određuju koje će pravo u datom trenutku postati prioritet zaštite (npr. kod deteta u oružanim sukobima to je pravo na bezbednost i život, kod deteta koje trpi nasilje to je zaštita od zlostavljanja). Dete koje ima hranu, ali nema poštovanje, nije istinski zaštićeno.

6. Zabluda: Najveća odgovornost za ostvarivanje prava deteta pripada roditeljima

Iako je uloga roditelja od neprocenjivog značaja, ostvarivanje prava deteta je primarna zakonska odgovornost svih odraslih koji se bave decom

• Činjenica: Država i njene institucije imaju odgovornost za stvaranje uslova i ostvarivanje Konvencije o pravima deteta. Vaspitači, med.sestre vaspitači, psiholozi, pedagozi i drugi profesionalci u vrtiću treba da kreiraju  uslove, obezbede resurse i pruže stručnu pomoć roditeljima  da razumeju dečija prava i pozitivne posledice po razvoj deteta koje ostvarivanje prava ima. Jednako tako i svi profesionalci treba da se stručno usavršavaju i stiču znanja i veštine, kako bi obezbedili da se čuje glas dece u vrtiću.

7. Zabluda: Deca nisu dovoljno zrela za donošenje odluka i participaciju

Prisutno je uverenje da su zaštitna prava rezervisana za mlađu decu, dok je participacija moguća tek sa starijim uzrastima, jer deca nemaju kapacitet za odlučivanje.

• Činjenica: Dete od samog rođenja nije samo pasivni primalac spoljnih uticaja, već aktivno oblikuje svoje okruženje. Ne postoji donja starosna granica za pravo na učešće i deca nisu voće da bi bila”zrela” ili “nezrela”. Svako dete može da izrazi svoj stav na način primeren svom uzrastu, a sam oblik participacije diktiran je njegovim razvijajućim kapacitetima, iskustvom i interesovanjima. Kroz samo iskustvo učešća, deca uviđaju njegovu dobrobit i vide ga kao aktivnost koja ima smisla, a problem najčešće nije u deci, već u nespremnosti i nedostatku veština odraslih da konsultuju decu i da su vešti da ih čuju.

8. Zabluda: Prava deteta su luksuz namenjen samo bogatim zemljama

Često se čuje opravdanje da su dečja prava preskupa za ekonomski nerazvijena društva.

• Činjenica: Bazična prava, kao što su poštovanje, aktivno slušanje i uvažavanje nisu luksuz, već zavise isključivo od znanja, umenja i vrednost svih, koji radimo sa decom.